Novi Sad, 7. 10. 2007.

Sljedeći tekst je pruzet sa http://www.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=55535&topic=7&newlang= događaji iz Novog Sada iz lične perpsektive jednog od Antifa aktiviste :
Krenuli smo oko 12h. Već na samom početku, pre polaska, na stanici su nas okruživali panduri, razgledajući transparente, tražeći dokaze da se uvere da mi nismo nacisti. Autobus kojim smo trebali doći do Novog Sada izgledao je bolje nego što je zaista bio. Taman kada smo se namestili unutra, vozač je izašao napolje da ga popravlja,a vesela ekipa ga sledila dobacujući - '''Ajmo, ljudi, izlazite da malo poguramo''. I prisutni panduri su pozvani da poguraju bus, čime nisu baš delovali oduševljeno. Već na izlasku iz grada prvo zaustavljanje - pandurske marice i provera. Na ulasku u Novi Sad opet isto, s tim što sada dobijamo pratnju do grada. Ne možemo se naći se ekipom iz Crne kuće na predviđenom mestu, pošto su panduri blokirali ceo grad. Izlazimo iz autobusa i čekamo. Pokraj nas staje tip na motoru i traži Tešu. Stoji i pilji u sve nas oko minutu pokušavajući da nam zapamti lica, zatim dodaje gas i manijačkom brzinom beži sa tog mesta. Ili je pandur ili nacista, prolazi mi kroz glavu. Drug mi govori da je taj Teša jedan od glavnih novosadskih nacoša. Još nismo stavili marame.

Panduri našu grupu od šezdesetak ljudi ponovo zaustavljaju na Trgu, nepoverljivo nas posmatrajući i uzimajući osnovne podatke od ljudi na čelu kolone. Prolaznici na ulici nas takođe nepoverljivo gledaju, a neki nas prate i snimaju. U gradu je klaustrofobično jer policija je na svakom koraku. Nastavljamo dalje do Crne kuće. CK13 ima odličan položaj u centru grada, i kao što joj samo ime kaže okrečena je u crnu boju. Odličan prostor za naše i ne samo naše uslove. Ulazimo u dvorište, gde se već skupio deo novosadske ekipe. Prostor za koncerte je sjajan, sa malom binom i klubskim kapacitetom sposobnim da primi bar 300 do 400 ljudi. Atmosfera se sada popravlja, kreće komunikacija i pozdravljanje sa poznanicima/ama iz drugih gradova. Iznosi se vegetarijanska klopa, baš u trenutku kada počinje da me brine glad.

Približava se vreme, već je pola četiri. Od organizatora dobijamo žute trake sa crvenim trouglom, koje vežemo na sebe. Žuto je u znak sećanja na trake koje su Jevreji morali nositi tokom II svetskog rata, a crveni trougao se odnosio na političke zatvorenike. Formiramo kolonu od oko 200 i više ljudi, stajući iza transparenta ''Protiv fašizma svim sredstvima!''. Prijatno sam iznenađen brojem ljudi koji su došli iz Beograda, skoro polovina našeg radikalnog bloka. No ima nas sa svih strana. Dobro je. Sada svi nosimo marame.

Polako se krećemo i izlazeći iz naše male ulice, nalećemo na kolonu koju predvodi Čanak. Stajemo. Oni nas zbunjeno gledaju, a on iskoračuje ispred nas i pometeno čitajući natpis na glavnom transparentu izgovora: ''Ovi su naši...'', i verovatno nesvesno nam daje znak da krenemo za njim. Čekamo da prođe njihova kolona i potom nastavljamo dalje. Zauzimamo položaj, okrenuti leđima glavnom skupu, a gledajući napred prema mestu gde su nacisti trebali da održe svoj miting, marš, ili kako su ga već nazvali. Novinari su kao pomahnitali, trče sa glavne bine, postavljaju kamere i snimaju nas, vade fotoaparate i slikaju. Među njima su i nacoši sa fotoaparatima. Marame su odlično odigrale svoju ulogu, niko se nije mogao prepoznati na fotografijama koje su objavili par dana kasnije na svom sajtu.

Nešto pre 17h polako krećemo prema mestu gde su nacoši trebali održati svoj skup. Tu stajemo da ih sačekamo. U jednom trenutku vidim lice Čedomira Jovanovića - što kod mene izaziva kolutanje očima i osmehivanje ispod marame. Neki od nas zadnji put su ga videli uživo u novembru 2006, kada su ga izbacivali sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, na koji je, zajedno sa svojim naoružanim obezbeđenjem, došao u jeku predizborne kampanje. Tada je delovao mnogo nervozan i pretio je, a kojekakve nevladine i studentske organizacije pod uticajem LDP-a su nas, dan kasnije, nazvale fašistima. Fašisti nismo. Ali ''Ko neće da se bori protiv kapitalizma, neka ćuti o fašizmu''. Sa njim je i Čanak. Neko im dobacuje: ''Šta je političari, sačekajte malo sa nama naciste!''. Čanak se okreće i odgovara: ''Ali, neće biti nacista...''. Ponovo glasovi iz našeg bloka: '' Neka idu... Idite! Idite dalje! Ne trebate nam.''.

Još malo stojimo, a potom krećemo, sada zajedno sa ostatkom kolone. Pokraj nekakvog parka, odvojenog ogradom od puta, stoji gomila pandura, žandarma, i tu čujemo povike o Srbiji, Vojvodini, Kosovu. Nastaje haos, jurimo napred, ka ogradi, ali tu su panduri. Ljudi oko mene viču - ''Pobićemo fašiste! Pobićemo fašiste!''. Njihovo dobacivanje se ne čuje. U toj gunguli teško je reći ko je prvi bacio kamen, ali nakon što se jedan od njih penje na ogradu i salutira, ka njemu instinktivno kreću novčići i upaljači. Bes je skoro fizički opipljiv. Prvo salutira nacistički, a potom se valjda seti koja im je zvanična priča, pa ispruženi dlan pretvara u tri prsta. Lete kamenice - sa njihove strane je park, pa im je lakše da se snađu. Sa ove naše strane je samo asfalt, tako da moramo da im vratimo ono sa čime su nas već gađali. Panduri stoje između dve vatre i ništa ne rade, čekaju valjda naređenje. Mene nijedan kamen ne pogađa, ali prijateljicu pogađa u glavu. Na sreću, ništa strašno. Neko baca dimnu bombu, čuju se glasovi ''Suzavac! Suzavac!'' i malo se povlačimo. Opet sa nastavlja kamenovanje. Panduri ulaze u njihov deo i počinju da ih hapse. No, i dečka pankera koji je stajao u koloni ispred mene takođe hapse. Povlačimo se prema keju. Kraj nas prolaze kola Hitne pomoći. Neko uzvikuje: ''Sigurno njih vode!'' i baca kamen ka kolima.

Sve se smiruje. Polako se skupljamo, od drugara/ica niko nije ozbiljnije povređen, ni uhapšen. Idemo nazad prvo do Crne kuće, a potom do našeg autobusa, praćeni pandurskim maricama. Prate nas do izlaza iz grada. Na izlazu iz grada autobus se opet kvari. Unutra se slažu utisci, od jedne saputnice čujem da su joj unutar našeg bloka rekli da spusti gay zastavu koju je nosila, jer neki od novosadskih navijača neće hteti stajati sa nama. To je glupost. To nije antifašizam. No biće još prilika za razvijanje slobodarskog duha. Danas nije bilo loše. Prvi ozbiljniji antifa skup i prvi ozbiljniji radikalno levi/anarhistički izlazak u javnost. Nacionalni stroj tu nije toliko bitan. Njihove političke analize o jevrejskoj/cionističkoj vladi u senci su na nivou dece iz osnovne škole. Jedina politička budućnost za takav profil ljudi jeste formiranje paravojnih formacija u kojima bi mogli da rade ono u čemu su najbolji - povređuju druge ljude - pod sponzorstvom pametnijih i moćnijih igrača. Na žalost, takvih igrača u Srbiji danas ima više nego nekoliko, a društveno/politička situacija pogoduje bujanju desničarskih i šovinističkih ideja. Dovoljno je samo pogledati mejnstrim političku scenu Srbije, kao i raspravu koja se u Skupštini odigrala povodom svega ovoga. Jedinu političku budućnost ljudi oko Nacionalnog stroja mogu da imaju dok sviraju ratne trube.

I ko je ono rekao Kosovo, ljubi li ga majka u čelo Koštunjavo?

Evo za kraj, odlicna analiza celog dogadjaja:

http://www.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=55530&topic=7&newlang=

O izborima, reformama i policiji

Ovih dana sve su cešće rasprave o tzv. reformi policije, koju treba da provede Bosna i Hercegovina da ostvarila mogućnost pristupanja Evropskoj Uniji, odnosno potpisivanja sporazuma o stabilizaciji i pridruћivanju. Dok su gospoda Silajdžić i Dodik tvrdoglavo odbijali razne nacrte i ostajali principijelni pri svojim zahtjevima, gospodin visoki predstavnik je pokušavao da ostvari korak naprijed u ovom procesu podnoseci svoj nacrt reforme, kojeg su obje strane zduљno odbacile, saglasivљi se barem po tom pitanju i iz tog aspekta, o tome kako je reformiranje drћavnog aparata prisile vaћan princip koji ce odrediti buducnost države. Zatim su sastavili i potpisali protokol koji ce poslati visokom predstavniku Miroslavu Lajcaku.

Dodik i Silajdžić su istakli da ce taj dokumenet biti dovoljan da Brisel odobri potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju izmedu Bosne i Hercegovine i Evropske unije, brbljajući o tome kako su znacajno približili stavove u vezi sa reformom. Naravno, približavanje stavova se desilo neposredno nakon što su pocele kolati glasine kako ce Lajcak smijeniti i Dodika i Silajdžića. Nameće se zaključak da je funkcionerska fotelja bitnija od takozvanih samoproklamovanih interesa koje zastupaju i brane obje strane, svaka svoj, te da je opstanak na funkciji vrijedan svakog odricanja, makar to bilo na racun stavova koji se baziraju na njihovoj svakidašnjoj dnevnopolitičkoj retorici, kojom su ova dva majstora prevare ubijedili glasače na prošlim izborima da su baš oni ti koji ce riješiti sve njihove probleme.

Samo jedan jedini primjer, prilično shvatljiv svakom prosjecnom covjeku, dovoljan je da potvrdi dvije bitne cinjenice, koje proizlaze jedna iz druge:

1.) svaki izbori su farsa
2.) onima koji su na vlasti narod ne znaci ništa

Zašto je to tako?

U predizbornoj kampanji oba politicara, i predstavnik Nezavisnih socijaldemokrata Milorad Dodik, i 100% za-bosanac Haris Silajdћic svoju priliku vidjeli su u nacionalistickoj retorici, u budenju nacionalne svijesti naravno na racun druge nacije. Kod našeg naroda taj duh nije teško probuditi, pa su i jedan i drugi požnjeli odlične rezultate na izborima, Silajdžic nam je postao član predsjedniљtva, a Dodik premijer manjeg entiteta. Obećavajući rješenje problema i zalaganje za provodenje svojih ideja (koji su automatski i "naši", ili "njihovi", svejedno), narod je zamoljen za darivanje legitimnosti, jedinog sredstva za uspješnu primjenu onoga što narod želi. Sigurno ... naravno, došavši na vlast, kroz permanentno obmanjivanje naroda najgorom vrstom politikanstva i retorike, ova dvojica su držali i drže narod u obmani da rade za njihovo dobro. Nedavno su pokazali da iza onog što serviraju narodu ne stoje ni sami. Najvažnija stvar je očuvanje pozicije.

Bilo kako bilo, kako sada stvari stoje reforma će se jednom morati sprovesti, s njima ili bez njih, a to bi trebalo da znaci zadržavanje državnog aparata prisile, njegovo jačanje. Ta policija je potrebna istom tom državnom aparatu, oličenom u bilo kojem i bilo kakvom funkcioneru, izmedu ostalog i da sankcionira ono što vlast kaže da je potrebno sankcionisati. I zbog toga narod treba da se zamisli, jer doci ce vrijeme kada ce se ovakva vlast morati smjenjivati prisilno, a tada ce "naša" ili "njihova", "zajednicka" ili "razjedinjena", "državna" ili "mjesnozajednicka" policija intervenirati. Narod je izabrao krojače svoje sudbine, i ako jednom postane toliko revoltiran da izade na ulicu, aparatura istih tih koje je izglasao ce ga tada sprječavati da ostvari svoje zahtjeve. Ne jednom, policija je dokazala da je spremna oduzeti po potrebi i život, samo da bi ostala na nivou zadatka i ispunila očekivanja.

Kontekst je dakle širi. Ne treba se pitati kakva policija nam treba, odnosno kakvi političari nam trebaju, vec zašto nam je policija uopšte potrebna i da li je potrebna, i da li želimo društvo u kojem ce uvijek postojati dodici i harisi koji ce povjerenje naroda prodavati za komad fotelje, ili bi bolja opcija bila društvo bez autoriteta, koje bi samo uredivalo svoju sudbinu? Ovakav sistem kakav je danas, uz sve svoje razlike u politickim programima i svjetonazorima, uz sve razlike u pogledu toga kako urediti državu, ni jednom nije dovelo u pitanje sistem predstavništva, sistem parlamentarne demokratije i princip izbora. To je ono u cemu su sve politicke stranke jednake, ne zbog toga što poštuju ustavne i demokratske principe, ne zbog toga љto se zalažu za ostvarenje demokratije i humanih ideja, nego zato što upravo ovakav sistem betonira temelje njihove vladavine, zato što pomocu njega oni će uvijek moci proklamovati ideje i ciljeve, i prelaziti preko njih, imajuci uvijek beneficije koje danas uživaju. Uz sve međusobne razlike političke partije ce se uvijek složiti oko opštih principa izbora i oko "demokratskih" načela vladavine prava. Ponavaljam, ne zato jer smatraju da je taj sistem pravičan, nego zato љto im on omogucuje održavanje jaza izmedu tlačitelja i potlačenih, izmedu običnog čovjeka i njih, da bi u zabludi mogli održavati obespravljenog prosjecnog građanina i preko njegovih leda graditi kule i gradove.


Mihail Bakunjin je pisao:

"Predstavnički sistem, daleko od toga da je neka garancija za narod, on naprotiv stvara i garantira trajno postojanje jedne vladajuce aristokracije protiv tog istog naroda, a opće pravo glasa nije ništa drugo nego jedno odlično sredstvo tlačenja i uništenja naroda i to baš u ime jedne umišljene volje naroda..."